Veštačka inteligencija (AI) je jedna od najmoćnijih tehnologija ikada razvijenih, ali nije ni približno toliko nova koliko biste mogli pomisliti. U stvari, pretrpeo je nekoliko evolucija od svog osnivanja 1950-ih. Prva generacija AI bila je „deskriptivna analitika“, koja je odgovorila na pitanje „Šta se dogodilo?“ Druga, „dijagnostička analitika“, govori „Zašto se to dogodilo?“ Treća i trenutna generacija je „prediktivna analitika“ koja odgovara na pitanje: „Na osnovu onoga što se već dogodilo, šta bi moglo da se dogodi u budućnosti?“ Iako prediktivna analitika može biti od velike pomoći i uštedeti vreme za naučnike podataka, ona i dalje u potpunosti zavisi od istorijskih podataka. Naučnici stoga ostaju bespomoćni kada se suoče sa novim, nepoznatim scenarijima. Da bismo imali istinsku „veštačku inteligenciju“, potrebne su nam mašine koje mogu „razmišljati“ same, posebno kada se suoče sa nepoznatom situacijom. Potrebna nam je umetnička inteligencija koja ne može samo da analizira podatke koji se prikazuju, već da izrazi „osećaj stomaka“ kada se nešto ne sabere. Ukratko, potreban nam je AI koji može oponašati ljudsku intuiciju. Srećom imamo ga.
Četvrta generacija AI je „veštačka intuicija“, koja omogućava računarima da identifikuju pretnje i mogućnosti, a da im se ne kaže šta treba tražiti, baš kao što nam i ljudska intuicija omogućava da donosimo odluke, a da nismo posebno upućeni kako to da radimo. Slično je sezonskom detektivu koji može da stupi na mesto zločina i odmah zna da nešto ne izgleda dobro, ili iskusnom investitoru koji uoči trend koji dolazi pre svih ostalih. Koncept veštačke intuicije je onaj koji se pre samo pet godina smatrao nemogućim. Ali sada kompanije poput Google-a, Amazon-a i IBM-a rade na razvoju rešenja, a nekoliko kompanija je već uspelo da ih operacionalizuje.